Радост стварања

Дуго ми није било јасно како се једна песма зарила у моје памћење толико интензивно. Никад је нисам имао снимљену. Никад нисам чуо ниједну другу песму те групе. Никад нисам слушао сличну музику. Не знам ни шта речи значе. Али опет, и када је данас чујем после тридесет година, преплави ме неописиво леп, смирен и дубок осећај радости и спокојства.

Ради се о песми Take on me, групе А-ha. Сама група је нека шминкерица, далеко од онога што сам тада и касније у животу слушао, попут Флојда, Кичме и Азре. Недавно сам одгледао спот и током гледања покушавао да провалим шта ме је толико дотакло у песми. Џаба! У самој песми баш ништа.

А онда ми после неког времена поглед паде на радни сто и хаос на њему.

Па да!

Давних осамдесетих када се та песма вртела на радију, ја сам се аматерски бавио електроником. Данима сам покушавао да поузданим методама штапа и канапа направим неке мање уређаје. На менију сам имао радио пријемник, мигавац за ауто, разне пишталице и сирене, а касније гитарско појачало, електронско паљење за ауто и једноставније видео игре.

Бављење електроником тих година ни мало није било комфорно. Није било DHLа, Амазона, DigiKey-а, фрее самплова. Није било PostExpressa ни мобилних. Чак, није било ни рачунара ни интернета. Ово последње је и мени тешко да замислим сад. Шеме су се налазиле у книгама уместо на нету, и прецртавале на милиметарском папиру уместо у еCAD алатима као данас. Компоненте су се могле наћи једино у Радио клубу који је тада био у Тимочкој 18 у Београду, што је за нас који нисмо одрастали у Београду представљао додатну тешкоћу.

Претпостављам да је кућна атмосфера свих младих залуђеника за електронику слична: када трајно убрљана ферихлоридом, па додатно исфлекана соном киселином и хидрогеном, трагови лемилице пиштољке свуд по столу, кева бесна због калајем упропашћеног тепиха, а по зидовима масне флеке и окачени неуспели експерименти.

Тог сунчаног дана (а увек је сунчано када се овакве ствари догађају) осамдесет четврте или пете, по ко зна који пут сам покушавао да направим АМ радио пријемник са два транзистора. Моје ремек дело је више подсећало на Пикасову Гернику него на електрични уређај, али то је вероватно било тако због моје наклоности ка уметности.