Школа као болест

Ко год жели да пренесе знање другој особи, среће се са проблемом система по коме ће да ради. Едукатор може бити свестан система, а и не мора, али систем у едукацији постоји независно од свести о њему. Некад се тај систем заснивао на ауторитету едукатора и информацијама, углавном недоступним, које едукатор предаје ученицима. Такав систем је врло мало еволуирао у последњих 200 година, па сада основу уз едукатора чији ауторитет више није загарантован школским позивом и који више нема монопол над информацијама већ су те информације свуда око нас, имамо и програм који едукатора води, али и органичава. Тако добијени систем има бројне мане:

  1. Форсира медиокритетски начин размишљања, а изврсност и било коју различитост потискује. Школски програм не прихвата различитости, он може да трасира пут само деци сличног нивоа знања, па ће се логично окренути деци којих највише има – просечнима. Оних првих 20% који све разумеју на прву лопту ће губити време у школи, оних последњих 20% ће бити осуђени на школу улице.
  2. Занемарује природне механизме сазнања засноване на дечијој радозналости, љубопитљивости и одушевљености новим сазнањима, већ само користи дечију способност меморисања велике количине података. Бесмисао школског програма заснованог на меморисању података, (на пример памћење свих језера у Сибиру у првом разреду гимназије који похађа ћерка аутора), у тренутку када сваку познату информацију можете добити кликом миша, не треба доказивати.
  3. Промовишући такмичарски дух међу децом, потискује другарство и храброст

Последице оваквог система су:

  1. Бирократски кукавички менталитет „гледај своја посла“
  2. Миноран је број Предузетника и Интегратора на рачун броја (јефтине радне снаге) Радника и Администратора
  3. Негативна селекција у друштву, најбољи иду у иностранство, а медиокритети напредују кроз структуре система

Тренутно школовање из перспективе детета изгледа овако: када навршите шест година стрпају вас на силу у школу. Олакшавајућа околност која то није је што сва деца иду. Ту мање или више патите па се навикнете и ту проведете наредних 20 година. Ако имате среће са чуварима и другим затвореницима, проћићете без већих траума. Можда ћете се и зближити са неким и то запамтити као пријатељство или прву љубав.

Или нећете.

За тих 20 година школа ће се максимално потрудити да вас натера да размишљате “in side the box”, да се уклопите у систем, да се прилагодите, да не штрчите, да вас обликује наставним планом. На сваком кораку ће вас рангирати, испитивати, процењивати, тестирати. Kад сте мали треба вам неко ко верује у вас па је толика количина неповерења увек траума, али шта ћете, затвор је затвор.

Поред потребе за веровањем имамо и потребу за аутентичношћу и другарством, како је дивно дефинисао професор Бојанин „дете има потребу да буде неко неком„, али наставни план ће те убедити да гледаш своја посла и да је твој посао да будеш просек.

Или неће?

Прва девојка – шта сад?Тимска писменост