Наш врсни редитељ и сценариста, Мирослав Момчиловић у овом интервјуу говори о свом односу са оцем, о недостајању, о томе шта је најважнија улога једног мушкарца и како се труди да расте и развија се као отац.

Недостатак оца, односно мушког ауторитета, има своје последице, које се могу видети у статистикама броја кривичних дела, суицида, наркоманије, алкохолизма и других негативних појава наше цивилизације у којима мушкарци предњаче више пута у односу на жене. По дефиницији, одрастајући без здравог мушког узора, а окружен женским, прво мајком, а онда учитељицама и наставницама, дакле опет женама, такав дечак данас или прихвати женски систем вредности и реаговања на свет, па одраста у  Феминизираног мушкарца, или нађе мушке узоре у медијима и на улици, па одраста у Агресивног мушкарца или одбије да прихвати женски узор и да одрасте и онда говоримо о инфантилом односно Пасивном мушкарцу. Рекао бих да си у свом филму Викенд са ћалетом у ликовима Радована, Калета и Огњена, приказао сва три лика мушкараца који су одрастали без здравог мушког узора.

Викенд са ћалетом је прича о дечаку који одраста без оца, па проводе заједно викенд, где  отац покушава да му усади сав онај мачо свет вредности који он има у глави у року од 48 сати. Али као што мали одраста, да тако кажем, у нефункционалној породици без оца, тако је овај одрастао са оцем. Али је његов отац био строг, ауторитет, који је био отац али није био ћале, није постојало те топлине. Што је такође битно. Није на оцу да буде само нека врста моралног узора, то није довољно, то се подразумева, али нека врста топлине и блискости мора да се прелива јер онда се дешавају ти помераји о којима си ти малопре говорио. Није лако бити отац. То је најважнија улога за коју се мушкарац спрема. Ко успе да се оствари као отац он то мора да схвати јако озбиљно. 

У време када сам ја одрастао подразумевало се да ти је отац неки морални узор, да не краде, да не касни на посао, да не бежи с посла. Али се врло често дешавало да остане само на томе. Што је био чест случај  са децом војних лица, полицајаца. Имали су строго доминантног оца, и баш из тог недостатка топлине и блискости створи се отпор те онда они склизну и оду, заврше на улици или где већ. Али тај конфликт са очевима је код нас вековни. Много су ређи случајеви где дете добије све што треба да добије, чешће се деси да испадне неки проблем. Наравно то нису неки превелики проблеми, некако се изборе са тим у животу, али су то тегови који се врло често носе без разлога. 

У филму се на пар места појављује питање оцу: „Зашто ниси проводио више времена са мном?“ на које постоји само један одговор – „Не знам“. Знамо да без узора не можемо да научимо да ходамо ни да говоримо, па да ли је могуће да знамо како да се понашамо према својој деци ако нам неко није показао како?

То је васпитање. То је проблем васпитања. Људи нагонски, биолошки осећају шта треба да дају детету. Да га заштите, да га нахране, да га пресвуку. Али, рецимо, мој отац је грађевински инжењер и проводио је пуно на терену. Живео сам у врло складној породици али једноставно се дешавало да га нема недељама и недељама. Такав му је био посао. И недостајао ми је. Наравно, био је ипак довољно ту да ја добијем све. И узор и топлину. Али једноставно није био ту већи део времена. Код мене се то испољило да сам ја њему у инат, иако сам га јако волео, мој отац је био велики партизановац, ја сам њему у инат почео да навијам за Звезду. Са три, четири године. После сам то преиспитивао, али не постоји ниједан други разлог зашто бих ја навијао за Звезду, нико ме није терао. Али то је била једна ситна, слатка освета. И мислим да нисам направио лош избор, али нема везе. Ради се о томе да је то била та врста отпора. Иако је он имао врло добро оправдање – то му је био посао. Сећам се ја тих јутара када се пробудим сам, па га нема да нешто поделиш са њим. То не можеш ни са братом, ни са мамом. Тада се знало шта је на оцу, а шта на мајци. То једноставно не можеш да поделиш са млађим братом. Тако сам се ја трудио да када сам постао отац проводим више времена са дететом. Наравно, понови се исти тај сценарио. Снимам филмове па ме нема, па припремам филмове.

Фото: Миленковић Милован

Кад си поменуо фудбал, ја на пример кад сам био предшколац, волео сам фудбал и са татом сваке недеље слушао радио емисију Време спорта и разоноде. Онда је тата умро и са њим је отишла и сва емоција према фудбалу. Сада кад на ТВу видим утакмицу немам никакву емоцију исто као ни кад видим скупштински пренос на пример. Али рецимо ујак ме је научио да пецам, па сам ту љубав могао да пренесем својим синовима, мамин колега ме је примио да радим у једном ТВ сервису па је то вероватно главни разлог зашто сам постао инжињер и зашто волим свој посао инжињера. Који мушки лик у твом животу је одиграо кључну улогу у стварању твог идентитета?

Свакако највише отац. Мој ујак Живојин је доста утицао на мене. Видиш сад кад размислим он је навијао за Звезду. Често је долазио код нас, водио ме на утакмице. Браћа од стричева, такође. Ја сам имао срећу, морам да признам, и са ујаком и са браћом од стричева. Овај један ме је стално водио на карате, овај један на бокс. Мало су одмењивали ту оца. Оца може да одмени добар ујак, стриц. Али шта ако они нису добри, а оца нема. Ја сам ту имао мало среће. Добра фамилија, добри људи. Ја сам у сваком случају имао ту врсту мушке фигуре увек. Мислим да дете ако је паметно, ако размишља, ако је проницљиво може и на улици да нађе неке одређене врсте, које не мора слепо да прати, али неке моделе понашања може да филтрира и да препозна као добре. То је јако важно. Томе служи васпитање. Да ти препознаш шта је добро, шта је лоше. Шта је добро код неког, а шта је лоше код неког. Мене то нису учили, мислим да сам то имао ја. Волео сам као мали да испитујем, да гледам ко је какав, можда и да копирам некога у нечему. Оцу  могу да захвалим на томе што сам добио те моралне вредности, никад ми није говорио немој да се дружиш са овима, са онима. Са свима сам се ја дружио. Само ми је рекао: “памет у главу.”

Како је то било кад си постао отац. Да ли си био спреман?

За то можеш да се спремаш колико хоћеш и да опет будеш неспреман. Знам да ми је најсрећнији моменат био кад ми је ћерка проговорила и кад ми је рекла: “тата.” А у почетку наравно нисам био спреман. Ја сам мислио да сам спреман, али испостави се да је то сада једна обавеза друге димензије. Није без разлога она Оливерова песма “Опрости ми папе”. Све оно што  замераш оцу видиш да је јако тешко да ти сад то не поновиш. Онда видиш да је у неким стварима твој отац био бољи од тебе. Али то је најважнија улога, и то се учи. Ја и сада учим. Ко мисли да је он добар отац и да је од почетка то неки аксиом “ја сам добар отац”, можда си добар отац до 4 године, али о 4 до 10 године можда нећеш бити добар отац. Како се деца мењају, тако и отац мора мало да дише.

Како си временом растао као отац?

Па знаш шта, ја имам ћерку, па сам се временом ослобађао. Прво сам био у страху, па заштита. Па онда схватиш да дете мора да живи неки социјални живот, па мало да пушташ, па мало да се бавиш, па да скрећеш пажњу: ово да, ово не, ово није добро, ово је добро. Али не могу да одговорим на питање да ли сам ја добар отац и да ли сам израстао у доброг оца. Ја само знам да сам се трудио и да се трудим и даље. Нешто бих можда променио, али не могу да вратим уназад и то је то. Давао сам све од себе или сам се макар трудио да дајем све од себе. Некад вероватно и нисам. Некад побегнеш од неке обавезе, препустиш супрузи, некад се склониш или си уморан. Нико није савршен. Не знам да ли сам растао као отац.

Тај раст се теже примети кад имаш једно дете. Кад имаш више деце онда можеш нешто да промениш, да будеш опуштенији. Ја имам једно дете и јако ми је тешко да направим дистанцу. Како бих урадио да сам имао друго дете, млађе, да ли бих поновио неке грешке. Али мислим да је то прво дете, у мом случају једино, најважнији тест, ту се појаве и отклоне сви страхове и панике. Нисам ја могао да се много одмакнем од свог оца. То је нека генетска задатост. То можеш да нешто мало поправиш и промениш, али не можеш неко потпуно друго васпитање да примениш. Ја сам добио дете у 35 години када сам већ био озбиљан, формиран човек. 

На крају интервјуа би обично поставили питање да ли имате неку поруку за младе очеве. Теби бих поставио друго питање. Да ли стварно мислиш да ће на крају све бити у реду?

Да, на крају све буде у реду. Ако није у реду, значи да није крај. 

А порука за очеве је да се пре свега одлуче да буду очеви. Постоје три корака: да се одлуче да буду очеви, да буду присутни у време настајања и по могућности у моменту развоја. Уосталом и да нису савршени очеви, ако се направи добар однос са мајком може да буде добро. Јер добра жена држи кућу, ипак.

Разговор за портал Први пут с оцем водио Мирко Митровић